ЈАВНО ПРАВОСЛАВЉЕ

Протопрезвитер др Никола Казарин (Rev. Dr. Nicolas Kazarian)  |  English  |  ру́сский  |  ελληνικά

Савремени свеправославни саборски процес јавља се 1920. године, тј. паралелно са стварањем прве глобалне, политичке и мултилатералне институције назване Лига народа, која након Другог светског рата постаје Организација уједињених нација. Ова корелација је још очигледнија ако погледамо познату енциклику Васељенске патријаршије из 1920. године која је јасно успоставила везу између међународног одговора на трагедију Великог рата и мултилатералног ангажовања држава у спречавању будућег рата, и позвала помесне Цркаве да се уједине и делују као градитељи мира.

,,Стога, имајући у виду овакав покушај да све буде правовремено и могуће, нарочито у погледу обећавајућег естаблишмента Лиге народа, потрудисмо се да испод кратко изразимо наша учења и наше мишљење о начину на који разумемо ово зближавање и контакт, као и начин на који ми сматрамо да је могуће то и остварити. Стога, ми најискреније питамо и позивамо на расуђивање и мишљење других сестринских Цркава Истока и честитих хришћанских Цркава на Западу и свуда у свету.”

Овај цитат се често користи као доказ лидерства Васељенске патријаршије на пољу екуменског дијалога. Креирање Светског савета цркава три године након стварања Уједињених нација, 1948. године, показало се исправном одлуком. ….

Џејмс Мартин (Fr. James Martin, SJ)  |  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Једна од најефективнијих облика колаборације између римокатоличке, православне и протестантске традиције у Сједињеним Америчким Државама јесте такозвани ,,про-лајф” покрет (енг. Pro–Life Movement; i.e., за живот и против абортуса), који већ више од 40 година покушава да, хришћанским исповедањем, посведичи да је целокупан живот свет, укључујући чак и пренатални период. И заиста, иако су поједини хришћани различитих традиција, нажалост, клеветали једни друге са дивергентних становишта, они су у великој мери постали узроком онога што је постало познато као ,,про-лајф” покрет.

Међутим, ако смо спремни да направимо следећи корак у екуменском погледу на светост свакога живота понаособ, онда морамо колективно да се издигнемо од подела на политичке партије и поставимо про-лајф покрет као једино разумно решење. То значи да се морамо залагати за светост целокупног живота, а не само пренаталног. ….

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)  |  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Примарни циљ сваког православног хришћанина понаособ јесте стремљење ка обожењу (грч. θέωσις). Реч θέωσις често дочарава слике суперхероја попут Тора или грчког бога Зевса. Када је свети Атанасије објавио: ,,Бог се очовечио, да би човека обожио”, он није замишљао надчовечанску снагу, нити је замишљао живот моралног савршенства. Постати као Бог значи волети као Он што воли, а тиме се сапрожима, сагласно речима Христовим, љубав према непријатељима и странцима. Истинска борба за обожењем јесте она која захтева научавање како волети. Некада је тешко волети чак и наше родитеље, браћу, сестре и пријатеље, а замислите сада да још требате да научите да волите непријатеља и странца.

Ово научавање како волети на крају подразумева сагледати сва људска бића која су створена по лику и обличју Божијем. Ово, међутим, није баш лако као што изгледа. Једна је ствар декларисати да су сви људи створени по слици Божијој, а друга је чињеница да се формирамо на начин где је такво уверење очигледно у нашим мислима, осећањима и акцијама, тј. нашем бићу према другости, посебно оној која се значајно разликује у односу на нас. ….

Георгије Демакополус (George Demacopoulos)  |  English  |  ру́сский

Документи одобрени од стране представника помесних Цркава на Светом и Великом Сабору нису сами по себи контрадикторни. Они су само резултат консензуса о ком се расправљало деценијама, и често понављају претходне декларације више него решавају сложена питања са којима се савремена Црква суочава.

Један од могућих изузетака јесте документ ,,Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“ који настоји да појасни сврху ангажовања Православне цркве у екуменском покрету. Због тога што је документ цензурирао екуменске опструкционисте, лавовски се опирао критикама појединих самопрозваних традиционалиста.

Тежиште ове критике се ослања на високо селективно и редукционистичко присвајање наше богате канонске традиције како би се оправдале поједностављене идеолошке претпоставке. ….