Борис Беговић (Boris Begović) | English | ελληνικά | ру́сский
Јасно је да се од пада комунизма православни хришћани суочавају са питањем демократског секуларизма. Под секуларизмом не подразумевам опадање религиозности, будући да се показало да тако нешто не стоји, већ секулaризам схватам као плурализам, на начин како га је Аристотел Папаниколау недавно дефинисано у свом уводном предавању „Хришћански секулaризам“ на конференције „Религија у јавној сфери“ која се сваке године одржава у Требињу, у Херцеговини. Узимајући у обзир да се у неким православним земљама покушало са моделом симфоније, чије се порекло може потражити у византијском периоду, он је указао на то да због различитих окупација – османске, аустроугарске, комунистичке – готово да није ни постојала могућност суочавања са поменутим питањем.
Међутим, постоји неколико изузетака. Један је изградња српске државе у касном XIX и раном XX веку. У свом спором али одрживом одвајању од Османског царства, које се завршило са de facto независношћу 1861. године и de jure независношћу 1878. године, Краљевина Србија, неспорно православна земља, искусила је фундаменталне дилеме у процесу изградње државе, развоја институција и организације друштва. Озбиљност тих дилема увећала је чињеница да политички пројекат српског националног ослобађања и независности био аутохтон, без покровитеља у било којој европској или некој другој земљи. ….