Георгије Демакопулос (George Demacopoulos) | English
У једном значајном есеју из 1990. године еминентни истраживач раног хришћанства, Елизабета Кларк указала је на то да се хришћанство брзо развијало јер су жене важиле за једне од првих доброчинитеља – биле су ,,Покровитељи, а не свештенослужитељи“. Према Кларковој, женско покровитељство није било само питање хришћанске побожности, него је било и последица ширих друштвених и културних промена за жене у грчко-римском свету. Истовремено када је римско друштво забрањивало женама да буду покровитељи грађанских догађаја, мала, али одлучна група аристократкиња је своје покровитељство усмерила ка хришћанству. А остало је, да тако кажем, историја.
Желео бих да напоменем да у Православној цркви у Сједињеним Америчким Државама данас постоји паралелни социолошки феномен. Док жене још увек не могу да постану свештенослужитељи, оне све чешће постају студенти теологије. А то има снажан и позитиван утицај на Цркву.
Данас имамо жене истраживаче православног хришћанства на ,,Лига бршљана” (Ivу League) институцијама. Једне су предавачи на приватним и државним истраживачким универзитетима. Другe на мањим колеџима слободних вештина или богословијама (како православним, тако и неправославним). Академске дисциплине које су некад биле искључиво резервисане за мушкарце – посебно теологија – постају све више родно уравнотежене. Исто важи и за одборе елитних академских часописа и академских друштава. Док бројност жена на овим пољима одражава опште трендове америчког академског живота, промене које доноси ова плима су на много начина својствене америчком православљу.
Није потребно дубље залазити у стање РЗЦ-а (Руске заграничне цркве). Иако је од вајкада познато да су синови руских свештеника били добро образовани, кћери свештеника РЗЦ-а, рођене у Америци током шездесетих и седамдесетих година прошлог века, наставиле су да невиђеном брзином нижу докторске титуле на пољу црквених научних области. У то време РЗЦ била је изолована и маргинализована на широј америчкој православној сцени. Међутим, данас су ове жене једне од најистакнутијих и најутицајнијих православних научника у својим областима.
Кћери свештеника РЗЦ-а су само један од примера. Православне жене из свих етничких групација, као и велики број одраслих обраћеника, преображавају православну академску сцену. Делимично због тога што многе од ових жена објављују рецензиране научне радове знатно брже од њихових православних мушких колега, нарочито од колега из православних богословија.
Зашто се ово догађа? Неизоставно постоји мноштво разлога за захвалност женским професорским звањима и на послетку, али не и најмање битно, ово је саставни део шире демографске промене у радној снази САД. Међутим, дозволите ми да изнесем објашњење које би било специфично за православну заједницу, а које, на први поглед, може изгледати контраинтуитивно.
Верујем да постоји нешто социолошки значајно у чињеници што наше парохије често могу угушити теолошку знатижељност младих жена на онај начин на који се то не догађа код младића. Једном је Едвард Саид приметио да је задатак научника да се издвоји, да пригрли изгнанство, не само да би могао да поставља питања која се нико други не усуђује да постави, него да буде спреман на ниподаштавање које ће произаћи из његове храбрости да постави питање. Је ли могуће да конвенције које су екстремно родно оријентисане, а које делују у неким нашим парохијама, заиста припремajy жене за академски живот? Постоји ли америчко православно окружење у којем паметна и млада жена може јавно да постави тешко или проблематично питање без социјалних последица?
Другим речима, хтео бих да истакнем да апатично заштитничка патријархалност која често пролази у нашим заједницама у циљу одржавања традиције (а нарочито на мрежи) заправо може од малих ногу припремити женски подмладак да се одупре сумњању у себе као неумитној опасности која ће га пратити кроз целоживотно академско усавршавање.
Пораст броја женских студената је донео промену у православним хришћанским студијама, делимично преуредивши типове истраживачких питања која црпимо из наше традиције. На пример, тек се у последњих тридесет година научници труде да пажљиво проуче житија женских светитеља како би разумели најразличитије начине на које су православни хришћани у историји схватали потенцијал за женску светост. Тако смо тек недавно почели да ослушкујемо глаcoве жена из хришћанске антике или византијског средњег века који су дуго били нечујни. Од недавно, православне научнице почеле су да истражују контекст касног средњег века када су нови (теолошки недоследни) обреди прочишћења везани за мајчинство и женско тело уведени у литургијску праксу. Пионирски рад жена на овим пољима довео је до револуције у ширим академским круговима, тако да сада сваки женски студент теологије или религије у Сједињеним Америчким Државама истражује ове аспекте хришћанске традиције.
Без сумње, многе православне научнице бирају теме које немају експлицитне везе са оним што би се могло окарактерисати као женске или родне студије. Супротно томе, многи мушкарци сада истражују ове научне области са фасцинантним резултатима.
Значајнија чињеница јесте да истраживање које су спровеле научнице је углавном одличног квалитета и да побољшава квалитет високог образовања подједнако како за православне, тако и за неправославне студенте. Мој осећај је да смо само на врху леденог брега, те да та трансформација има широке импликације на будућност православног образовања, а самим тим и Цркве.
Чак и ако постављење жена на православне богословске факултете јасно заостаје за трендовима православних хришћанских студија на истраживачким универзитетима, скоро да је сигурно да ће академски успех православних жена истраживача постати важан саставни део сваког богословског курикулума. То ће се показати као најзначајније, у проповедима и пастирском раду будућих свештеника. А остало, да тако кажем, биће историја.
Георгије Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон“ и директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.