Георгије Демакопулос (George Demacopoulos) | English | русский
Било би немогуће преувеличати значај византијског императора Јустинијана у хришћанској и политичкој историји, јер је он, више од било којег претходног хришћанског владара, интегрисао хришћанска прaвила у царско законодавство. Било да фаворизујемо византијски модел црквено-државне „симфоније“ или да, пак, преферирамо џеферсоновску одвојеност Цркве и државе, свака савремена концепција хришћанства у политици јесте, на овај или на онај начин, одговор на Јустинијаново наслеђе. Чак је и садашњу расправу о контроли оружја предухитрило јустинијанско законодавство које је забрањивало грађанима да поседују исто.
Јустинијанова Новела 85 строго је забрањивала продају оружја поданицима. Ова одредба се није односила само на мале ножеве и секире које се користе у домаћинству. Својевремено је грађанима у урбаним срединама било забрањено од стране старих Римљана да поседују оружје, али почетак Новеле 85 експлицитно наглашава хришћанску настројеност у формулисању новог и свеобухватнијег закона.
Новела 85 почиње речима: „Позивајући се на великог Бога и Исуса Христа, нашег Спаситеља, и призивајући Његову помоћ, настојимо да сачувамо своје поданике, које нам је Бог поверио на управљање, од сваке штете и зла, те забрањујемо борбе, које се, предузете непромишљено, завршавају покољем и доводе до двоструке штете – оне коју борци наносе себи и оне коју закон спроводи над њима зарад њихове лудости.“
Једноставно речено, Јустинијан верује да је његова богомдана дужност да сачува благостање грађана. Поред тога, он сматра да се добробит поданика најбоље може обезбедити тако што би се продаја оружја грађанима прогласила криминалним чином. Новела 85 остала је на снази преосталих 900 година Византијске империје.
Византија је била насилно друштво – грађански ратови, страни упади и немири били су свакодневица. Због чега су Византинци осећали толику аверзију према оружаној самоодбрани?
Део одговора налази се у њиховом виђењу власти као ауторитарне. Они не само да су претпостављали да су царске власти и војска у бољој позицији да штите своје поданике, него што су то сами поданици, већ су и предузимали опрезне кораке ка умањењу претњи од побуне грађанства. Преносећи то у амерички контекст, вреди напоменути да и први заговорници права на поседовање оружја у 18. столећу, као и најгласнији браниоци тих права данас, верују да добро наоружано становништво помаже у спречавању ауторитарне власти. Другим речима, Византинци су сматрали да је њихово друштво сигурније ако грађани не поседују оружје; савремени заговорници права на поседовање оружја верују да је друштво сигурније ако грађанство поседује оружје.
Међутим, ауторитаризам даје само делимично објашњење. Узимајући у обзир експлицитно позивање на хришћанску веру у Новели 85, ми ћемо размотрити на који начин Јустинијанов закон може одражавати етичке норме хришћанства тога времена. Иако наши сачувани теолошки извори не доводе директно у питање моралну подобност наоружаног грађанина, нити дају на њега одговор, они имају много тога да кажу о повреди морала до које долази приликом одузимања живота другоме. Верујући да ће то довести до духовног исцељења, Свети Василије је јавно прописао да војници који су убили вршећи дужност не би требало три године да приступају Евхаристији. Са друге стране, Свети Амвросије без размишљања одбацује могућност да хришћанин може убити другог човека у самоодбрани: „Не мислим да би хришћанин, као праведан и мудар човек, требало да спаси властити живот убијајући другог човека; као и кад се сретне са наоружаним нападачем, он не може да узврати ударце, јер би бранећи свој живот угрозио љубав према ближњем.“ (Ambrose, De Officiis, 3).
Свакако, Јустинијан је осмислио Новелу 85 као средство за спречавање насиља међу грађанима, а не зарад утврђивања правних параметара за убиствo из самоодбране. Али морално поверење теолога попут Светог Амвросија сугерише да самоодбрана не оправдава право на поседовање оружја.
Јасно је да Новела 85 нема непосредан правни утицај на право поседовања оружја у Америци 21. века. Међутим, било би пожељно да се амерички римокатолици и протестанти присете да је Византија део њиховог културног, политичког и верског наслеђа. Јустинијанов кодекс не представља само темељ савременог права, него је православно хришћанство, а нарочито његова политичка теологија, релевантнија за савремени Запад, него што се то обично признаје.
Значај Јустинијанових Новела за православце у Америци је подједнако важан и комплексан. Многи православци, широм света, са носталгијом гледају на ауторитарну Византију или царску Русију, првенствено из разлога што су понудиле политички простор да се хришћанско учење угради у законодавствo. Можда нема бољег примера од Јустинијанове Новеле 6, којом је проглашено да одлуке црквених сабора имају исту правну тежину као и царски закон. Неретко пролази неопажено да је ова веза била реципрочна, што значи да је целокупно царско законодавство имало канонски статус за православне хришћане који су живели у царству. У каснијим вековима, најпознатији тумачи каноноског права у Византији су правили малу разлику између правила црквених сабора и закона које су донеле власти. Другим речима, црквени званичници у Византији тумачили су Јустинијанову Новелу 85 као канонски пропис за све хришћане.
Имајући у виду све ово, могли бисмо очекивати да они православни Американци, који су највише занесени хришћанским византијским наслеђем и они који би највероватније прихватили традиционалну природу свог православља, били они који са највећим одушевљењем следе Јустинијаново вођство и залажу се за увођење забрана на поседовање оружја данас. Међутим, ово је раритет. Уместо тога, чини се да су амерички православци који се залажу за право на поседовање оружја задојени специфичном врстом американизма као што су и својим православљем. Иронија је, наравно, што аргумент о праву на поседовање оружја није традиционалан ни у каквом трајном историјском смислу. Он је, пре свега, изразито савремен и веома секуларан.
Георгије Демакопулос је професор теологије и шеф на Катедри за православне хришћанске студије ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон“ и директор Православног хришћанског центра при Фордам универзитету у Њујорку.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.