Богдан Букур (Bogdan G. Bucur) | English | ελληνικά | ру́сский
Узнемирујуће речи, емоције поремећене
Наслов је инспирисан речима из стихира на Блаженствима, а певају се на Велики четвртак. Сличне референце попут: ,,горди Израиљу, убиствени народе”, ,,завидљиви, злочиначки и преступни народе” и ,,на кривим путевима, Јевреја безаконих” јављају се у небројеној верзији енглеског превода јутрења Велике суботе, исписаним на страницама Посног триода.
Истина је да ти садржаји не изгледају тако оштро када се посматрају у контексту византијске реторике, а такође је тачно да је овај стил говора дат и у пророчким књигама јеврејске Библије (e.g., Михеј 6: 1-5; Амос 2: 9-12). Наравно, морамо узети у обзир свеукупни контекст раста ранохришћанске цркве од харизматске, егалитарне, теолошки иновативне и административно расејане групе у оквиру јудаизма првог века, па до све веће самосталне заједнице током другог столећа. У првим деценијама хришћанства, контекст витриолског антијудаизма који налази место у јеврејској Библији, тј. у неким апокалиптичким списима из периода Другог храма и Новог завета (e.g., ,,размножавање змија отровница”, ,,сатанско збориште”, ,,непријатељи Бога”, ,,синови ђавола”) постепено се мењао од искључиво јудејских дијалога до полемика између претежно хришћанске цркве и ,,Јевреја”. Све наведено има смисла уколико се посматра у датом временском контексту. Међутим, данас ови напади звуче врло неугодно, а знамо да је оваква реторика својевремено била део експлозивне субстанце која је довела до насиља над Јеврејима.
Срж наше теолошке традиције
Ипак, да ли бисмо заиста требали бити шокирани антифонима који се узвишеним патосом певају на Велики четвртак увече? Неки од њих гласе:
Данас виси на дрвету, Онај који је на води земљу утврдио.
Венцем од трња се крунише, Онај који је цар Анђела.
Лажном порфиром огрће се, Онај који је огрнуо небо облацима.
Шамаре прима, Онај који је у Јордану ослободио Адама.
Клинцима би прикован, Женик Цркве. Копљем би прободен Син Дјеве.
Народе мој, шта ти учиних, и чиме ми узврати? Уместо мане – жуч, уместо воде – оцат… (Антифон XV)
Данас на крст Јудеји приковаше Господа, који је штапом разделио море, и провео их кроз пустињу.
Данас копљем прободоше ребра Његова, Онога који је ранио Египат казнама њих ради, и жучем напојише, Онога који им је ману за храну пустио. (Антифон VI)
Не варајте се Јудеји, јер то је Онај који те је у мору спасао и у пустињи хранио. (Антифон XII)
Сама чињеница да је Господња опомена Израиљу (e.g., Михеј 6, 1-5, Амос 2: 9-12) стављена на усне Христове првенствено указују на христолошку, а не полемичку, основу црквене химнографије. Нарочито је наглашена чињенца да је Христос, Онај који је падао ману у пустињи; Христос, Онај који је разделио Црвено море; Христос, Онај који је Египат морио кугом; Христос, Онај који је хранио Израиљ у пустињи; укратко, Христос, Онај који је ,,Господ” у књизи Изласка. Заиста, могло би се закључити да је теолошка основа Страсне седмице прецизна идентификација Господа Исуса са ,,Господом” (Κύριος / יהוה), Оним Који јесте, Богом очева наших, трисветим Господом од серафима (Исаија 6), Који који влада над херувимима (Пс. 18:10/LXX 17,11; Језекиљ 1,10), цар Израиљев (Исаија 44: 6).
Христолошка интерпретација старозавтне теофаније, која лежи у химнолошкој основи Страсне седмице, образује једну је од најмоћнијих, трајнијих и универзалнијих ,,састојака” укључених у постепену кристализацију одређених егзегетских, догматских, литургијских и духовних формулација најранијег периода апостолског хришћанства, као и првог миленијума хришћанске ере. Ово није само један од многобројних видова тумачења, већ само срце хишћанске традиције.
Дакле, подразумева се да су данашњи хришћани дужни да се руководе духовним даровима са нарочитом пажњом и посвећеношћу; међутим, богослужење је (као и Шабат) створено због човека, а не обрнуто.
Литургијска реформа са вером и љубављу
Многе неправославне цркаве покушавају да реше проблем антијеврејске реторике у богослужбеним текстовима путем литургијске реформе. Међутим, измене или уклањање проблематичне фразеологије појединих богослужбених химни по себи може бити истински рискантно. Измене, као што то учинише многи од наше одељене браће, конкретних доказа Божијег присуства у Старом завету (Пасха, Синај, мана, вода из стене) су једноставно неприхватљиви јер разводњавају христологију (i.e., Христос истинити Господ-Κύριος) у химнографији Књиге изласка.
Друго, промена увредљивих стихова је бесмислена ако се врши мање-више тајно, јерархијским декретима, без отворене расправе о проблему антијеврејских предрасуда унутар нашег богослужења. Мислим да би било пожељно укључити теолошки здраву и пасторално одговорну општу црквену дискусију о односу православних хришћана са јудаизмом. Упркос свему томе, може (и треба!) да се каже о теолошком, пре неголи социо-политичком, значају текстова попут ,,од Јевреја (γένος Εβραίον) бива уништен” (јутрење Великог петка, хвалитне стихире), тј. наше речи треба водити пастирском осетљивошћу по питању које је (не тако давно) нанело бол милионима људи, и то искључиво због припадања ,,роду јеврејском”.
У исто време, ми требамо имати неопходну осетљивост за православне хришћане чији су односи са Јеврејима и јудаизмом обликовани искуством маргинализације и репресалија израелске државе. Пасторална претпоставка у појединим парохијама Антиохијске патријаршије је нарочито деликатна. Наиме, прилив имиграната из Сирије и Палестине – људи који изједначвају модерну државу Израел са војном окупацијом, полицијским прогонима, неправдом и понижењем – често се, раме уз раме, моле заједно са евангелистима (новообраћеним у православље) од којих многи задржавају снажна про-израелска убеђења њиховог ранијег (неправославног) хришћанског становишта.
Литургијска реформа може се наставити у складу са критеријумом одржавања христолошке тематике у богослужбеној химнографији (да је Христос Господ патријарха и пророка, Законодавац на Синају, зацарио се у Слави) не прожимајући истовремено било какав антијеврејски ,,процват”. Уз дужно поштовање према наведеном, вредно је напоменути христолошку интерпретацију теофаније у празничним химнима Крштења, Цветне недеље, Божића, Ваведења, итд., где је антијеврејска полемика у великој мери одсутна! По мом скромном мишљењу, ово показује (ако је тако нешто икада и било потребно) да антијеврејски обертонови нису битни за теолошку поруку химне.
У појединим случајевима, претварање актива у пасив би било од користи, а у другим промена адресата, тј. од ,,Јевреји” у ,,верници” или ,,браћа”, и то без промене старозаветних наратива. Примера ради, ,,Данас на крст Јудеји приковаше Господа, који је штапом разделио море…копљем прободоше ребра Његова, који је ранио Египат казнама њих ради…” може постати ,,Данас је на крсту прикован Господ, који раздели море… копљен прободен Онај, који је ранио Египат казнама њих ради…” Или, аналогно ,,Не варајте се, Јудеји, јер то је Онај који вас је у мору спасао, и у пустињи хранио” могло би да гласи: ,,Отворимо срца наша, браћо…јер то је Онај који је у мору спасао Израиљ, а у пустињи га хранио”. Шта би се изгубило ако бисмо се, уместо да појемо ,,јер због Тебе који си данас подигнут, род јеврејски погибе”, ми као жива Црква усресредили на чињеницу да са Господом распетим на Крсту смрт бива уништена и сво човечанство позвано да наследи бесмртност?
Време је да православна црква избаци антијеврејске предрасуде које вребају на вратима, намеравајући да оскрнави наше богослужење и да прогута наше душе (1. Мој. 4, 7).
Богдан Букур, ванредни професор теологије на универзитету Дјукесн и пастор у православној цркви Св. Антонија Великог у Батлеру, Савезна држава Пенсилванија.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.