ЂАКОНИСЕ И КАМИЉИ НОС

Пол Ладоуцеур (Paul Ladouceur)  |  English  |  ελληνικά  |  ру́сский

Опоненти женског ђаконата у Православној цркви практично увек излазе са два аргумента: ,,природни и економски поредак мушкарца и жене”, и убеђење да ће васпостављање женског ђаконата неизбежно водити ка другим нежељеним променама у православљу.

Заговорници против рукополагања и постављања жена на литургијске, па чак и ванлитургијске, положаје тврде да постоји природни поредак мушкарца и жене, по коме Бог заповеда да жена буде подређена мушкарцу. Ова теорија природног поретка доводи у питање темељни принцип светоотачке антропологије, тј. онтолошку једнакост мушкараца и жена. Поменути принцип је оштро изобличен у дискурсу (Реч XXXVII) светог Григорија Богослова у контексту расуђивања о чедности и прељуби. Свети Григорије напомиње:

Жена, узнегодовавши против мужевљеве постеље, чини прељубу, због чега подлеже строгом законом осуђивању, а муж, када учини прељубу са женом, не подлеже истој осуди? Ја не прихватам такво законодавство, нити одобравам обичаје. Мушкараци су били законодавци, због тога је закон уперен против жена. […] Бог тако не поступа, не говори: “Поштуј оца свога и мајку” […]Видите како је законодавство уједначено. Исти је Творац мужа и жене, исти су прах и обоје су једно обличје; један је и исти закон за њих, једна је смрт, једно је васкрсење; на исти начин се рађамо од мужа и жене […] Христос својим страдањем спасава обоје. Ради мужа је Он постао тело, али исто тако и ради жене. Ради мужа је умро, али се и жена спасава том смрћу.

Слично наведеном, свети Василије Велики пише (Беседа о стварању човека, 18): ,,Као и човек, жена је такође створена по икони (κατ’ εικόνα) Божјој. Обе природе су једнаке части, врлине исте, борбе идентичне и расуђивања подједнака.”

Поједини опоненти рукополагања жена нерадо прихватају патристички принцип онтолошке једнакости мушкараца и жена, али исто одмах поткопавају промовисањем новог принципа субординације или потчињавања жена мушкарцима. Сагласно принципу субординације, будући да жене имају тенденцију да буду потчињене мушкарцима, не могу вршити власт над мушким полом. То значи да жене морају бити дискфалификоване вршења било каквог облика лидерства у цркви које укључују ауторитет над мушкарцима, нарочито ауторитет клирика. Сагласно овој логици, жене не би требало да предводе црквене одборе, нити чак да диригују црквеним хоровима јер им то даје ауторитет над мушкарцима. Наравно, чак и појање у црквеном хору јесте литургијска функција. Поједини препознају да је овај принцип подређености неодржив у цивилном друштву, па тако ограничавају подређеност жена у два домена, цркву и породицу. Признање да жене могу имати надлежност над мушкарцима у било ком домену поражава онтолошки принцип субординације. Захваљујући овом принципу, онда и талибанска теологија постаје конзистентнија.

Принцип субординације или потчињености поткопава недвосмислено патристичко учење о онтолошкој једнакости мушкараца и жене, па самим тим не може бити одржив. Заговорници теорије ,,природног поретка” и не покушавају помирити два супротстављена онтолошка начела, једнакост и подређеност, већ их сматрају компатибилним. Овај принцип је такође неодржив.

На сву срећу, древни Оци Цркве, који бејаху подједнако добри философи и теолози, видели су некомпатибилност између једнакости и субординације, тј. потчињености. Овакав приступ јесте евидентан у тринитарној теологији. Наиме, Оци Цркве одлучно одбацише сваки наговештај унутартројичне субординације. Потом, они потврђиваше онтолошко једночашће Оца, Сина и Светога Духа, једночашће изражено термином ὁμοούσιος (једносуштно). Сагласно овоме, за Оце Цркве мушкарци и жене су такође једносуштни.

Противници рукополагања жена апелују на неизбежност других промена које би произишле из институције женског ђаконата у Православној цркви. Тако они сматрају да ове нежењене и пропратне промене би укључиле: женско свештенство, женско епископство, прихватање истополних бракова, транссексуалне конфузије, LGBTQ свештенство, промене текстова везаних за Свету тајну Брака, родне ознаке за Бога, итд. Резултат тих промена био би праћен расизмом, катастрофалним губитком чланова парохије, одбацивањем свештенства и ерозијом традиције. Наравно, они тврде да би се отварањем Пандорине кутије женског ђаконата могли покренути нежељени пропратни ефекти попут: легализације марихуане, обновљиве енергије, генеричких лекова, универзалног приступа здравственој заштити, заштити животне средине, контроле оружја, итд.

Ова линија аргументације се обично назива клизава низбрдица, тањим крајем клина или, фигуративније, камиљи нос (камила најпре стави свој нос у шатор, али убрзо се појави и остак тела у шатору). Ово је једна од многих логичких заблуда, тј. логички неважећи аргумент. Да би био валидан, такав аргумент би, без икакве сумње, морао доказати да ће пропратне последице неминовно и неизбежно из тога настати, као што је то, рецимо, случај у ланчаним хемијским реакцијама или са нуклеарном физиком. Они који се залажу овај аргумент обично се ослањају на искуства других хришћанских цркава, посебно англиканске и других протестантских заједница. Они, наравно, прећуткују искуство Православне цркве. Наиме, кроз векове је постојала институција женског ђаконата у првослављу, али то никада није прерастало у женско свештенство (презвитерство). Да ли је искуство неправославних цркава валидније од онога које има православље?

Клизав терен аргументација  нема ни философски нити теолошки садржај. То је најпре један реторички моменат или психолошки аргумент који апелује на емоције (највише страх) слушалаца или читалаца. Та тактика застрашивања јесте, не само страх од нежељених пропратних последица, већ и страх да ће се женски ђаконат, у вршењу литургијске службе, показати подједнако ефикасним као и мушки, па да могу бити чак и ефикаснији од мушкараца у делу социјалне службе која је дуго времена занемаривана или игнорисана од стране мушког ђаконата.

Да ли се идејом о ђаконисама доводе у питање фундаментални аспекти Православне вере? Женски ђаконат у Православљу не утиче на нашу веру у Свету Тројицу, тј. Христа као истинитог Бога и истинског Човека, Евхаристије, Једне свете, саборне и апостолске Цркве, обожења, итд. У сваком сличају, обнова женског ђаконата не значи затварање рајских врата.

У закључку, онтолошка једнакост или једносуштност мушкараца и жена не могу признати онтолошки принцип субординације или потчињавања жена мушкарцима. Теорија природног и економског поредка мушкараца и жена је неодржива теологија, познати застарели мизогини вук обучен у теолошку овчију кожу.

Обнова женског ђаконата мора бити разматрана на основама сопствених резултата. Ово је учињено на Међуправославном богословском симпозијуму на Родосу 1988. године, а тема је била ,,Место жене у Православној цркви”. Закључак овог симпозијума недвосмислено позива на обнову улоге ђакониса (§ 32), док се истовремено супротставља рукополагању жена у свештенички (презвитерски) чин (§14). Иако је страх легитимни психолошки фактор који често потајно мотивише људско понашање и размишљање, он није (и не сме бити) теолошки аргумент. Реторички уређаји и емоционални апели могу се користити за одржавање теологије, али сама теологија мора прво бити чврсто утемељена на светописамској и догматској традицији Православне цркве.


*Камиљи нос јесте метафора за ситуацију у којој мали, наизглед безопасни чин или одлука доводи до много већих, озбиљнијих и мање пожељних последица. Термин је везан за наводну арапску пословицу која упозорава да ако дозволимо камили да провири свој нос унутар шатора, биће немогуће спречити њен улазак у шатор.


Пол Ладоуцеур, хонорарни професор у Православној школи теологије на Тринити Колеџ у Торонту и ванредни професор при Факултету за теологију и религијске студије на Лавал универзитету у Квебек Ситију (Канада).

Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљења о савременим питањима везаним за Православно хришћанство, пружајући поље за слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.