Георгије Демакополус (George Demacopoulos) | English | ру́сский
Документи одобрени од стране представника помесних Цркава на Светом и Великом Сабору нису сами по себи контрадикторни. Они су само резултат консензуса о ком се расправљало деценијама, и често понављају претходне декларације више него решавају сложена питања са којима се савремена Црква суочава.
Један од могућих изузетака јесте документ ,,Односи Православне цркве са остатком хришћанског света“ који настоји да појасни сврху ангажовања Православне цркве у екуменском покрету. Због тога што је документ цензурирао екуменске опструкционисте, лавовски се опирао критикама појединих самопрозваних традиционалиста.
Тежиште ове критике се ослања на високо селективно и редукционистичко присвајање наше богате канонске традиције како би се оправдале поједностављене идеолошке претпоставке.
Примера ради, Митрополит пирејски и фалирски Серафим, у својој опширној негативној критици Светог и Великог Сабора, изнео је посбне примедбе што се, у документу о екуменизму, термином ,,црква” означавају и неправославне заједнице. Са његове тачке гледишта, додељивање појма ,,црква” римокатолицима и протестантима истовремено валидира њихове ,,јереси” и поткопава истините Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве. Важно је напоменути да митрополит није поменуо ниједно патристичко учење у своме приговору на поменути термин.
Много озбиљније примедбе на документ о екуменизму изнео је Његова Високопреосвештенство, митрополит Нафпакте Јеротеј (Влахос), аутор многих важних књига о православној духовности. У отвореном писму Синоду Грчке Цркве, Митрополит указује на контрадикторност документа у којем се наводи да: ,,јединство Цркве не може бити нарушено”, истовремено подразумевајући да је јединство хришћана изгубљено након Васељенских сабора.
Међутим, Митрополитове најенергичније примедбе против документа о екуменизму односе се на тачку 20, којом се потврђује да је Црква дужна да прати канонску традицију (7. канон Другог и 95. канон Пето-шестог Васељенског сабора) у вези прихватањем конвертита из других хришћанских традиција.
Митрополит Јеротеј (Влахос) тражи да се текст измени и јасно напомене да конвертити који су прешли у Православље, а који нису крштени ,,трикратним погружавањем по начелима Апостола и Отаца Цркве”, морају наново бити крштени. Из тог аспекта, иако римокатолици могу правилно исповедити Свету Тројицу у крштењу, њихов садашњи ритуални облик крштења јесте нарушавање патристичке традиције.
Реч је о канонима који одређују разлике између аријанаца који се миропомазањем могу примити у Цркву и других јеретика, нарочито евномијанце који биваху наново крштени. Оба канона, наиме, осуђују евномијанце због њиховог једнократног погружавања. Сходно Јеротејевом становишту, евномијанци су морали бити наново крштени не само због своје погрешне теологије, већ и због измењеног ритуала приликом крштења.
Да појаснимо, евномијанци су били радикална подсекта аријанства. Будући да аријанци прећутно прихватише божанску природу Христа (упркос чињеници што Га не сматраху једносушним са Оцем), они су вршили троструко погружавање у крштењу, како је наведено у Јеванђељу (Мт. 28,19). Међутим, евномијанци бејаху толико радикални у одбацивању православног учења да су у потпуности негирали било какву божански карактер Христов или Духа Светога, те су због тога вршили само једнократно погружавање (i.e., у име Оца). Из тог разлога, канонска дескрипција једнократног погружавања од стране евномијаца треба разумети адјективно, тј. као ритуализовану рефлекцију њихове егзегезе. И, заиста, ниједан византијски каноничар никада није тумачио заблуде евномијаца првенствено као грешке у самом ритуалу; њихова заблуда беше порицање догмата о Светој Тројици.
Штавише, ниједан византијски каноничар или бранитљ вере никада није ни помислио да су теолошке заблуде латина (e.g., filioque ) биле толико кардиналне и захтевале поновно крштење. Ни Валсамони, ни Хоматијан (канонисти 12. и 13. века који су први негирали евхаристију латина), нити свети Марко Ефески икада су предложили да се латини морају крстити прије поновног примања у Цркву.
Другим речима, митрополит Јеротej (Влахос) је усвојио несумњиво ,,иновативни” начин тумачења канона и историје, а све у циљу исказивању свог личног става против хетеродоксних хришћана.
Да појаснимо, митрополит Јеротеј (Влахос) није први који покушава да, говорећи о Западног хришћанства, примени каноне донете против евномијаца. Током османског периода, нарочито конфликтни Цариградски патријарх Кирило V, издао је едикт којим се позива на крштење Западних конвертита у Православље због неадекватности њиховог ритуала. Заправо, митрополит Јеротеј (Влахос) наводи Кирилов едикт као јединствен доказ за оно што он одважно назива ,,целокупном црквеном традицијом”.
Међутим, Навпактски митрополит (Влахос) у свом писму не спомиње чињеницу да је едикт Кирила V осуђен од стране предстојатеља осталих Православних аутокефалних Цркава, а да је сам Кирил био свргнут са положаја Митрополита због издавање таквог указа.
Тренутно, ниједна од четрнаест аутокефалних Православних Цркава званично не захтева крштење за оне хришћане желе да пређу у Православље, а који су крштени у име Свете Тројице.
Најранија постбиблијско сведочанство о хришћанском обреду крштења налазимо у спису Дидахи-учење дванаесторице апостола, који сасвим експлицитно преферира да се крштења врше у рекама, али одобрава се и потапање у стајаћој води (православна пракса) или кропљење главе (римокатоличка пракса). Штавише, и свети Оци у својим списима дозвољаваху ритуалне и симболичке варијације приликом крштења, све дотле док је исповедана вера у Свету Тројицу (e.g., свети Григорије Двојеслов, Писмо 1.41).
Сагласно наведеном, самопрокламовани ,,традиционалисти” траже од Светог и Великог Сабора да напусти историјску и канонску праксу Православне цркве, како би се спречичило тобожње разређивање чистоте Православља. Њихове тврдње су изложене језиком апостолске и светоотачке традиције али, иронично, њихова становишта су опасно иновативана.
Овај чланак је спонзорисало Православно теолошко друштво Америке у свом специјалном пројекту о Светом и Великом Сабору, а објављен је од стране Центара за православне хришћанске студије при универзитету Фордам у Њујорку.
Георгије Демакополус је председник ,,Отац Јован Мајендорф и породица Патерсон“ Катедре за православне хришћанске студије и кодиректор Центра за православне хришћанске студије при универзитету Фордам у Њујорку.
Јавно православље настоји промовисати разматрање различитих мишљењa о савременим питањимa везаним за Православнo хришћанство, пружајући поље зa слободну дискусију. Ставови изражени у овој студији јесу искључиво ауторски и не одражавају ставове уредника или Центра за православне хришћанске студије.