ВИЗАНТИЈСКО ПОРЕКЛО КОНТРОЛЕ НАОРУЖАЊА

Георгије Демакопулос (George Demacopoulos) English  | русский

Било би немогуће преувеличати значај византијског императора Јустинијана у хришћанској и политичкој историји, јер је он, више од било којег претходног хришћанског владара, интегрисао хришћанска прaвила у царско законодавство. Било да фаворизујемо византијски модел црквено-државне „симфоније“ или да, пак, преферирамо џеферсоновску одвојеност Цркве и државе, свака савремена концепција хришћанства у политици јесте, на овај или на онај начин, одговор на Јустинијаново наслеђе. Чак је и садашњу расправу о контроли оружја предухитрило јустинијанско законодавство које је забрањивало грађанима да поседују исто.

Јустинијанова Новела 85 строго је забрањивала продају оружја поданицима. Ова одредба се није односила само на мале ножеве и секире које се користе у домаћинству. Својевремено је грађанима у урбаним срединама било забрањено од стране старих Римљана да поседују оружје, али почетак Новеле 85 експлицитно наглашава хришћанску настројеност у формулисању новог и свеобухватнијег закона.

Новела 85 почиње речима: „Позивајући се на великог Бога и Исуса Христа, нашег Спаситеља, и призивајући Његову помоћ, настојимо да сачувамо своје поданике, које нам је Бог поверио на управљање, од сваке штете и зла, те забрањујемо борбе, које се,  предузете непромишљено, завршавају покољем и доводе до двоструке штете – оне коју борци наносе себи и оне коју закон спроводи над њима зарад њихове лудости.“ ….

“Ако ово буде крај, знаћу да није љубав” (Разговор са епископом Максимом Васиљевићем)

English

У европским градовима период ишчекивања радосног празника Божића се претворио у неку врсту комерцијалног и потрошачког обичаја. Зашто смо толико далеко од аутентичног приступа празнику?

Увек ће бити један број оних који у Божићу виде још једну прилику за евоцирањем прошлости, за обичајношћу која се „протолошком“ логиком враћа на старо. Човек тежи архетипима. Но, за ту комерцијализацију Божића одговорност бих потражио и међу нама верницима. Чињеницом да смо символизме овог празника и ми почели да тражимо у „прошлости“ (вертеп, ватра, пијукање и сл) дочаравањем атмосфере витлејемске пећине, допринели смо да се смисао празника усмери на прошлост а не на будућност. Сав догађај Рођења Христовог – којим, као што знамо, почиње Нови Завет – јесте у знаку будућих догађаја: Богомладенац је дошао да би спасао род људски, али се то спасење не заокружује бого-оваплоћењем, него оним следећим догађајима, као што су Васкрсење и Педесетница. Наравно, за ту перспективу су потребне друге очи и „логика“ не архетипа него – свестан сам да изговарам неологизам – „есхатотипа“! Са таквом перспективом Божић се повезује не са романтичном зимском ноћи него са потресном жељом за спасењем од смрти.

Мисао пољског писца Станислава Јежа Леца, која гласи: најтеже је за истину у време када све може да буде истина, изгледа да важи и за наше време? Continue reading

ТРАДИЦИОНАЛИСТА САМ, ДАКЛЕ ПОСТОЈИМ

Аристотел Папаниколау (Aristotle Papanikolaou)  English  |  ελληνικά |  русский

Усред културолошких  ратова, реч „традиционалиста“ је стекла учесталост и бива присвајана на различите начине. У ширем смислу, ради се о самоидентификацији углавном од стране оних који се декларишу као религиозни и који су наизглед верни својој верској традицији соучени са нападима против религије уопште или са нападима од стране других у њиховој верској традицији који преиспитују различите датости те традиције. Што се тиче скупине православних хришћана, врло једноставан пример би био довољан: самозвани традиционалиста би обично био против рукополагања жена у чин ђакона, док би нетрадиционалиста—обично погрдно називан либералом—могао преиспитивати датост нерукополагања жена.

Наставак речи „традиционалиста“ је „традиционалне вредности“, које су стекле значење одабраног сета „вредности“ које се односе на пол и сексуалност. „Традиционалне вредности“ је у најскорије време постао наднационални слоган, који сече поделу Исток-Запад, пошто има западњака (амерички јеванђелисти) који стварају савезе са источњацима (руски православни актери) са циљем пропагирања „традиционалних вредности“ кроз установљене националне и интернационалне правне структуре.

Значење „традиционалних вредности“ је додатно појачано неологизмом „православна моралност“. Кажем неологизмом, јер никад у историји хришћанства—барем не православног хришћанства—реч „православан“ није функционисала као придев уз „моралност“. Никада. Овај неологизам има веома нетрадиционалан—усуђујем се рећи модеран—призвук. Он може бити привлачан онима који су за такозвану „опцију Бенедиктову“, али ова донатистичка логика чистунства је одавно осуђена од стране Цркве. ….

ПРОБЛЕМ СА КОСОВСКИМ „РЕШЕЊЕМ“ .....

о. Сава Јањић  |  English

За већину хришћана који живе на Западу, косовско „питање“ је већ дуго заборављено. Али за Србе и остале невећинске заједнице које живе на Косову, наклоност дела међународне заједнице стварању етничких зона у једном независном Косову представља истински ризик за наше светиње и за наше животе.

Суштински проблем у садашњем међународном плану, који сасвим погрешно заступа и председник Србије Александар Вучић, подразумева „разграничење између Срба и Албанаца“. Ово би створило етнички чисте територије на Косову и принудило преко 80.000 косовских Срба да напусте своје домове. Овај сценарио заувек би одвојио наш народ од његових историјских простора и као што је то био случај у другим примерима широм света и неизбежно би довео до насиља.

Они Срби који верују да је овај компромис неопходан за напредак српског народа, не само да заборављају своју сопствено културно наслеђе, већ га замењују краткорочним циљевима који, нити ће донети бољу будућност српском народу, нити обезбедити мир и стабилност за овај део Европе. Заправо, овај аранжман злокобно подсећа на онај који је допустио Милошевић у Крајини 1995. године. Знамо исувише добро куда је то одвело – у етничко чишћење и рат. ….